Metode koje se koriste pri izradi izvestaja o transfernim cenama

 

1.Metod uporedive cene


 Metoda uporedive cene na tržištu poredi cenu proizvoda ili usluge u transakcijama između povezanih lica sa cenom proizvoda ili usluge u transakcijama između nepovezanih lica, pri čemu se transakcije koje se porede obavljaju pod uporedivim okolnostima.

PRIMENA

(2) Metoda uporedive cene na tržištu se primenjuje kada:
1) obveznik pruža uslugu ili prodaje proizvod u sličnim količinama, na sličnim tržištima i po sličnim uslovima povezanim i nepovezanim licima (interna uporediva cena);
2) nepovezano lice pruža uslugu ili prodaje proizvod u sličnim količinama, na sličnim tržištima i po sličnim uslovima (eksterna uporediva cena), pod uslovom da su javno dostupni podaci kojima je moguće utvrditi uslove pod kojima se ova transakcija odvija;
3) obveznik prima uslugu ili kupuje proizvod u sličnim količinama, na sličnim tržištima i po sličnim uslovima od povezanih i nepovezanih lica (interna uporediva cena);
4) nepovezano lice prima uslugu ili kupuje proizvod u sličnim količinama, na sličnim tržištima i po sličnim uslovima (eksterna uporediva cena), pod uslovom da su javno dostupni podaci kojima je moguće utvrditi uslove pod kojima se ova transakcija odvija.
(3) Kod primene metode uporedive cene na tržištu u slučaju iz stava 2. tač. 1) i 3) ovog člana, interno uporedivom cenom smatra se i cena usluga ili proizvoda koju je obveznikovo povezano lice ostvarilo u transakciji sa nepovezanim licem, pod uslovom da se transakcija obavlja pod uporedivim uslovima.

Faktori uporedivosti.

Najznačajniji faktori uporedivosti za potrebe primene metode uporedive cene na tržištu su:

1) sličnost predmeta transakcije;

2) ugovorni uslovi;

3) ekonomski, odnosno tržišni uslovi.


2. Metoda preprodajne cene

Metoda preprodajne cene je najprihvatljivija u transakcijama u kojima trgovac - prodavac neposredno dodaje relativno malu vrednost proizvodima. Ukoliko je proizvodima koji se distribuiraju dodata veća vrednost kroz funkcije koje obavlja prodavac, pouzdanost primene metoda preprodajne cene se umanjuje
Metoda preprodajne cene polazi od cene po kojoj se proizvod prodaje nepovezanom licu, koja se umanjuje za uporedivu bruto maržu kako bi se utvrdila cena po principu "van dohvata ruke" za isti proizvod koji je nabavljen od povezanog lica.
(1) Kao uporedivu bruto maržu moguće je koristiti:
1) bruto maržu ostvarenu od strane obveznika ili članice grupe, u uporedivoj transakciji sa nepovezanim licem (interna uporediva marža), ili
2) bruto maržu ostvarenu od strane nepovezanih lica u uporedivoj transakciji (eksterna uporediva marža).
3.Metoda cene koštanja
Metoda cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu polazi od troškova koji nastaju u vezi sa transakcijom (prodaja dobara ili pružanja usluga) na koje se dodaje bruto marža u zavisnosti od funkcija koje se vrše, rizika koji se snose i imovine koja se koristi.
(1) Za potrebe primene metode cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu kao uporedivu bruto maržu moguće je koristiti:
1) bruto maržu ostvarenu od strane obveznika ili članice grupe, u uporedivoj transakciji sa nepovezanim licem (interna uporediva marža), ili
2) bruto maržu ostvarenu od strane nepovezanih lica u uporedivoj transakciji (eksterna uporediva marža
3.Metod zasnovan na troškovnoj osnovi
Za potrebe primene metoda zasnovanih na troškovnoj osnovi, razlikuju se sledeće kategorije troškova:
1) direktni troškovi (npr. troškovi sirovina);
2) indirektni troškovi (npr. troškovi održavanja);
3) operativni troškovi (npr. troškovi prodaje, administrativni troškovi).
(2) Metoda cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu primenjuje se na direktne i indirektne troškove proizvodnje ili pružanja usluga
Da bi se transakcije smatrale uporedivim, troškovna osnova, na koju se dodaje marža mora biti utvrđena na isti način u transakciji iz koje je proistekla transferna cena i transakciji sa nepovezanim licem, odnosno između nepovezanih lica, uzimajući u obzir funkcije, rizike i korišćenu imovinu. U slučaju da postoje razlike u troškovnoj osnovi, uporedivost se može postići usklađivanjima koja su primerena u konkretnom slučaju.
3.1 Prosečna vrednost troškova
Istorijski troškovi, direktni i indirektni, variraju kroz periode, pa se prilikom utvrđivanja troškovne osnovice može koristiti prosečna vrednost ovih troškova za određeni period. Prosečna vrednost troškova  može se primenjivati i u slučaju određivanja troškovne osnovice za grupu proizvoda i ostalih grupisanja koja su neophodna u cilju postizanja veće uporedivosti

4. Metod transakcione bruto marže
Interne bruto marže imaju prednost u odnosu na eksterne bruto marže.
(2) Ukoliko nema uslova za primenu interne bruto marže, utvrđuje se tržišni raspon bruto marže u skladu sa pravilima za utvrđivanje tržišnog raspona u slučaju primene metode transakcione neto marže.
(3) Za potrebe utvrđivanja raspona bruto marže, kod uporedivih društava bruto marža se utvrđuje po sledećoj formuli:
Prihod od prodaje proizvoda ili usluga - Cena koštanja proizvoda ili usluga
Bruto marža
=
x
100
Cena koštanja proizvoda ili usluga


5. metode transakcione neto marže
Prilikom primene metode transakcione neto marže upoređuju se neto profitne marže koje obveznik ostvaruje u transakcijama sa povezanim licima sa neto profitnim maržama koje su ostvarene u sličnim transakcijama sa nepovezanim licima, odnosno između nepovezanih lica.
Obveznici bi, u zavisnosti od okolnosti slučaja, prvenstveno trebalo da koriste sledeće transakcione neto marže:
1) operativna dobit u odnosu na prodaju, koja se izračunava po sledećoj formuli:
Neto dobit
Transakciona neto marža
=
x
100
Prihodi od prodaje


pri čemu je ovaj oblik transakcione neto marže posebno primenljiv za transakcije nabavke dobara od povezanih lica u cilju prodaje nepovezanim licima;
2) operativna dobit u odnosu na operativne troškove, koja se izračunava po sledećoj formuli:
Neto dobit
Transakciona neto marža
=
x
100
Operativni troškovi


pri čemu je ovaj oblik transakcione neto marže posebno pogodan za transakcije u kojima obveznik pruža usluge ili obavlja proizvodne aktivnosti;
3) operativna dobit u odnosu na imovinu, koja se izračunava po sledećoj formuli:
Neto dobit
Transakciona neto marža
=
x
100
Poslovna imovina


pri čemu se ovaj oblik transakcione neto marže može koristiti kod proizvodnih aktivnosti koje zahtevaju značajno angažovanje sredstava, kao i u slučaju kapitalno intenzivnih finansijskih aktivnosti. Pod poslovnom imovinom podrazumeva se: zemljište, građevinski objekti, postrojenja, oprema, nematerijalna imovina (know-how, patenti), zalihe, potraživanja od kupaca (umanjena za obaveze prema dobavljačima);
4) "berry" pokazatelj, kao oblik transakcione neto marže utvrđuje se primenom sledeće formule:
Ukupna dobit
Transakciona neto marža
=
x
100
Operativni troškovi


pri čemu je primena ovog oblika transakcione neto marže pogodna za analizu posredničkih aktivnosti.
(2) Odredbe stava 1. ovog člana su instruktivne i obveznik može da primenjuje i druge neto transakcione marže, odnosno da konkretnoj transakciji prilagodi način primene transakcionih neto marži iz stava 1. ovog člana, ali u tom slučaju mora da pruži detaljno obrazloženje takvog pristupa u dokumentaciji o transfernim cenama


9.metoda podele dobiti
Koristi se kada:
1) aktivnosti povezanih lica su objedinjene na način koji znatno otežava posebnu analizu pojedinačnih transakcija između njih; ili
2) postojanje vredne intelektualne i jedinstvene intelektualne svojine onemogućava pronalaženje uporedivih podataka koji bi omogućili da svako povezano lice zasebno analizira usklađenost svojih transfernih cena sa cenama utvrđenim po principu "van dohvata ruke.
Prilikom primene metode podele dobiti potrebno je:
1) utvrditi ukupan iznos dobiti koju ostvaruju povezana lica po osnovu transakcije koja se kontroliše. Po pravilu, utvrđuje se iznos operativne dobiti koja nastaje kao rezultat transakcije koja se kontroliše, odnosno ne uzimaju se u obzir finansijski troškovi i troškovi poreza na dobit. Izuzetno, u opravdanim slučajevima, može se utvrđivati i iznos ukupne dobiti koja nastaje po osnovu kontrolisane transakcije;
2) podeliti dobit ostvarenu po osnovu kontrolisane transakcije na pojedinačna povezana lica koja učestvuju u kontrolisanoj transakciji u skladu sa principom "van dohvata ruke".
u kontrolisanoj transakciji utvrđuje se:
1) analizom doprinosa sticanju profita u kontrolisanoj transakciji koji nastaju po osnovu rutinskih aktivnosti, upotrebe sredstava i preuzimanja rizika. Kada za sticanje profita u kontrolisanoj transakciji posedovanje posebne intelektualne svojine nije od većeg značaja, za podelu dobiti nastale po osnovu transakcije između povezanih lica neće biti potrebno obavljati dodatne analize;
2) alokacijom dobiti koja prevazilazi iznos dobiti koju bi nepovezana lica u transakciji koja je uporediva sa kontrolisanom transakcijom ostvarili nakon alokacije dobiti po osnovu rutinskih aktivnosti, upotrebe sredstava i preuzimanja rizika - rezidualna analiza.
Korišćena literatura: Pravilnik o transfernim cenama i metodama koje se po principu "van dohvata ruke" primenjuju kod utvrđivanja cene transakcija među povezanim licima
(Сл. гласник РС бр. 61/13 , 8/14 ) Пречишћен текст закључно са изменама из Сл. гл. РС бр. 8/14 које су у примени од 30/01/2014 (измене у чл.: 1 , 2 , 3 , 5 , 10 , 12 , 15 , 24 , 30а ). )